четвртак, 16. август 2007.

Наш филм

Познанства се некада стварају из неке сасвим необичне случајности. Колико су ме пута видели на улици као глумца каквог познатог филма? Глумим само пред сопственом дигиталном камером. Што би се у Буровцу изразили: "Важно је чинити се важним." Одважим се и сам да кажем како сам се годинама играо филмске критике са господином хаџи Зораном. Када нико није смео, он је успео. Као ми јунаци, првоборци слободног новинарства, али нас нешто ових дана заобилазе медаље и министарства културе. Нашли се дуполизи и "грађани покорни" да нам сређују поглед на Европу. Не може то тако! Ако каткада на париским улицама и подсетим коју лепотицу на каквог Бандераса или којег ружнијег, то је само зато што филмска критика мења лични опис. Човек се просто уживи са оним што филмозофира, што чак проузрокује којекакве романе. "Ааа романе читаш," критиковала би ме баба Милева, "то вас у школи уче." Не само да их читам, него чак и пишем. Стављам у њих све необичне случајности најлепших мојих светских познанстава. Сусрет са господином хаџи Зораном на пример. Рекох магичној кутији: "Сезаме отвори се!" Кад тамо, промптно што би се рекло, господин Зоран са својим револуционарним идејама. Питам га да ли му требају клошари из града светлости, а он ће одушевњено: "Баш ми из тог краја недостају сарадници." Једнога ћемо дана сигурно да направимо наш филм. Има Холивуд да црвени од муке што смо га за три стопе превазишли.