Конзумација Ништости

Знам да ћеш ми рећи како је тренутак да заобиђем поноћ, оставим плавило лудила зарад још мало кафе. Сећаш ли се наших првих прастања испод хладног звезданог неба? Била си ми од користи у моментима невесеља. Тако и сада када не могу да спавам, силазиш у моје стихове да бих сазнао имена дугиних боја у неком твом свету. Нека ти буде, лепа моја, твоја су сазвежђа сигурно од неких трајнијих сласти. Имаш ме у својој топлој филозофији паралелних надања, имаш ме у својој власти. Да ли се то тако каже? Нисам те никада увредио, а ти свеједно бацаш сву звездану прашину на мој први сонет. Нема везе, назваћу сва твоја безимена стања : претрчавање преко Тишине.