петак, 29. фебруар 2008.

Два пута десет више девет

Много је неправди на овом свету! Уместо да насред Париза вичем на сав глас, остајем забезекнут као какав идиот, остајем нем. Осећање немоћи ме често доводи до меланхолије. Најзад, ко није макар једном у животу окусио сплин света? Многи су се одали пићу управо из немоћи пред несрећама света, оним несрећама које сам човек производи, које једна група људи изводи над другима зарад неких својих интереса. Запад је одувек био грамзив и сасвим предаторски расположен према остатку света. Европа данас поседује богатство, земљу за свакодневно малтретирање и земљу за искаљивање беса. Прва је Србија, друга Русија. Срби су зменили Јевреје, Руси чак читаву Африку. Код протестаната влада необична православофобија, што загледане у Бога гони на грех управо према онима који припадају истом Богу. Са ону другу страну времена, код Муслимана, свакога дана експлодирају људи-бомбе односећи десетине живота. У име кога све то, у име чега, за чију, за какву будућност? Сутра ће бити боље, заборављам се у нади, поправиће се човечанство. Како? Не знам, никада нисам знао.

недеља, 17. фебруар 2008.

Смисао непостојаности

Зло следи своју унутрашњу логику, свака се прича развија према историјској шеми ентропије, распада, смради. Само се из груди ишчупано срце окреће сунцу. Тамо где је Бога, има светлости. Тражим зато одговор од дуге како да најбезболније међу непријатељима живим. Којом се то мудрошћу љубав преображава у мир над планетом? Проповедати мир испод бешчасног немира лопова и лажова, вредно ли је наде у људски род? Крећем се према вечном сну као залутала маса осмеха, несрећан због спаљених богомоља, тужан због заробљених душа. Човеку са друге стране зла нисам - човек, него смеша лудила коју треба понизити или поробити. Није важно, моје име ипак верује у Љубав.