Colomboy

Плазматична бића обилазе свет тражећи мало од светлости наших душа. Откриће Америке нам је донело навику растварања воље, растављања на просте чиниоце свих наших нада у светски мир. Једног ће нам будућег дана можда генетски укинути жељу за супротним полом само да бисмо могли да будемо слободни како они заповеде. Има у Европи нечега сасвим бестежинског, ваљда од јасноће изведеног зла над сопственом истином. Никада од човека да постане Човек! Убице владају светом, све је привид и лаж.

Умри*

Никако да започнем моју тужну причу. Непрекидно моју наивност растварам у љубави за људским родом. Добронамерни критичари би рекли да делујем као салонски петао за расплодњу, злонамерне естете живота би се позабавили мојом беживотношћу. Да ли бих стварно требао да умрем једног будућег петка у задато време? Нисам ни у кога пуцао, нико ме упуцао није, али сам свеједно означен криком једне судбине. Ваљда се не може даље од сопствених неурона, једне потпуно физичке стварности синаптичких рапсодија у црвеном. Није важно, ако се "убојство за писаћим стројем" заиста десило, сада могу на миру да нестанем испод сложених реченица извесне великоевропске будућности Балкана. Амен.

 

__

 

*Жарко Миленић: Понављачи

Плетисанке

Нисам од неговора, али је моја једнина сва незадовољство. Зашто толико мржње? Откуда у мисли боја деконструкције света? Растварањем се предајем стварању, свакој нежурби која би могла да се преобрази у срећу. Има у машти много чудотворности, не може другачије. Има у једноставности много жеље за светском љубављу. Ипак игре не престају, Балкан је још једном жива лабораторија туђих безнађа. Оно мало истине завршава у филмовима и књигама мудраца. Светски мир, када?