Што бих да сам срцу да никада не престане да буде срце? Можда да се сетим истинске душе, истинских игри младости, мириса ничим дирнуте тишине. Живот није само од животиња, жамор говора ствара привид вечности. Зато се ваљда изгубим у погледу најлепше, чини се да сам зато пролазни стваралац маштосветног. Убице са четири лица вичу: "Утопија потопија!" Они мало ружнији описују сласт мировања: "Град сунца живи од месечине!" Зашто не? Ја бих ипак да ми се све полако објасни.
среда, 25. фебруар 2009.
среда, 11. фебруар 2009.
Једанаестица
Времена нисам једини заробљеник, нисам једини што је опседнут његовом владавином над светом. Природа је успела да се истргне власти Времена својом генетиком. Човек још тражи, човек би да буде скулптор Времена, господар господара. Мислим да је човек потпуно на погрешном путу, налазим да је апстракција о времену изабрала погрешан смер, те да у том смислу ваља порадити. Само како? Ево где после деветице јануара, логично стиже једанаестица фебруара. Од Гилгамеша до Обаме, ништа се ту не може. Понекад се враћам Буровцу у сопствено детињство, тачно у онај моменат када сам први пут схватио да је Време за оно што је лагано постајало као прави уметнички Его уствари - невреме. Угасићу се као што се то десило мом деда Този, Време не успевши да приптомим, окренем га себи и роду људском у корист. ♣
Пријавите се на:
Постови (Atom)