Никако да започнем моју тужну причу. Непрекидно моју наивност растварам у љубави за људским родом. Добронамерни критичари би рекли да делујем као салонски петао за расплодњу, злонамерне естете живота би се позабавили мојом беживотношћу. Да ли бих стварно требао да умрем једног будућег петка у задато време? Нисам ни у кога пуцао, нико ме упуцао није, али сам свеједно означен криком једне судбине. Ваљда се не може даље од сопствених неурона, једне потпуно физичке стварности синаптичких рапсодија у црвеном. Није важно, ако се "убојство за писаћим стројем" заиста десило, сада могу на миру да нестанем испод сложених реченица извесне великоевропске будућности Балкана. Амен.
__
*Жарко Миленић: Понављачи
