недеља, 17. фебруар 2008.

Смисао непостојаности

Зло следи своју унутрашњу логику, свака се прича развија према историјској шеми ентропије, распада, смради. Само се из груди ишчупано срце окреће сунцу. Тамо где је Бога, има светлости. Тражим зато одговор од дуге како да најбезболније међу непријатељима живим. Којом се то мудрошћу љубав преображава у мир над планетом? Проповедати мир испод бешчасног немира лопова и лажова, вредно ли је наде у људски род? Крећем се према вечном сну као залутала маса осмеха, несрећан због спаљених богомоља, тужан због заробљених душа. Човеку са друге стране зла нисам - човек, него смеша лудила коју треба понизити или поробити. Није важно, моје име ипак верује у Љубав.