Двадесет седам више седам

Пишем по сећању, но сећања очигледно више ничему не служе. Сада нам историју стварају спољни центри моћи. Годинама већ међу странцима, радовао сам се непобедивој изворности српског духа. Сад одједном, странци би нас у своју лоповску дружбу, у своје овоземаљске капиталистичке радње берзанске. Тако ми светога Лазара, упрљаће моју небесност. Тако ми светога Гаврила, окаљаће часност мојих молитви Светом Духу. Тако ми светога Михајла, странац сам већ у себи међу свим тим странцима... Не! Подижем глас, издајем се за нетакнутог пророка: "Ови нови Турци се не разликују од оних отоманских, бомбардери им средство застрашивања, а правни поредак мамац." Ове нове потурице промене лице очас за шаку долара. Џелати и жртве, трговци робљем и робови, сви у истој држави! Да ли је стварно сан о срећи произвео крај света? Пишем по сећању, сећањима изгубљеног детета.

Набрајања ненанобројивости

Свет је више него савршен! Свакога часа понављам себи колико сам смртан у сопственој несавршености. Ето где на пример читавога дана не могах да запишем ни једну линију, а онда одједном - сасвим око поноћи. Зашто? Које је то надахнуће у мом телу прорадило после двадесет трећег сата? Неразумнији од разума, тражим објашњење: то је дакле тај свет. Оно "све" из кога потиче свака наша појединост, оно "доврешено" у кога утиче савака наша недовршеност.