Што бих да сам срцу да никада не престане да буде срце? Можда да се сетим истинске душе, истинских игри младости, мириса ничим дирнуте тишине. Живот није само од животиња, жамор говора ствара привид вечности. Зато се ваљда изгубим у погледу најлепше, чини се да сам зато пролазни стваралац маштосветног. Убице са четири лица вичу: "Утопија потопија!" Они мало ружнији описују сласт мировања: "Град сунца живи од месечине!" Зашто не? Ја бих ипак да ми се све полако објасни.
