Шумадија у свемиру*

Плакаћу, чини ми се да ћу крај свога живота да проведем у плакању. Нико неће са нама! Некада сам знао зашто је црвено обојено црвеним, откуда то да се плаво лако слаже са црним. Ако не сутра ујутру, не знам кога од следећих дана могу да пробијем код онога што на Западу именују и презивају – тајна шкриња. Велики су се заверили против наше старе културе, пиратују нас и пљачкају на сваком новом кораку мајке историје. Истина је да немамо излазак на море, али нам је излазак у свемир широко отворен. Можда бисмо могли да посетимо планету Зевс, Јупитер за упућене. Ова нерођена звезда има толико сателита што је прате, да бисмо на једном од њих могли да оснујемо нови свет. Било би ту љубави и правде, братства и сестринства, бандаша и хармоникаша, ића и пића, купуса и љуте паприке, капитализма и социјалне политике. А шта са суфицитом? Како од вишка не боли глава, снимаћемо филмове, живети од ауторских права.