Први је дан једног дана четрнаестог, слика слике без сасвим схватљивих пресликача. "Ако случајно откријем да си ме на било који начин плагирао или израдио са тим твојим пајташима, јао теби! Нећу да тражим адвокате, директно ћу са сачмаром у рукама да ти покуцам на прозор усред тешке балканске ноћи." Нешто ми се ових дана врзма по глави прва реченица новога романа на српском језику, не знам ни сам зашто. Нећу да пишем криминалне приче, не волим смрт. Чини се да зима успева да упише у наша бића извесну сету, тако рећи - меланхолију, да не кажем - сплин. "Љуби ближњега свога, макар те он поткрадао, експлоатисао, курвама раздавао." Истина је, не звучи сасвим убедљиво за другу реченицу новога романа на источној варијанти балканске туге. Боље је јурцати за високим париским плавушама, него се ситним духовима бавити. Ако сваки Моцарт има свога Салијерија, онда генетски измењена рајска јабука нема баш никакву хранљиву вредност.
skip to main |
skip to sidebar
