Истински плава

Осећај светлости опстаје као препознавање истинског надахнућа. Тражим се у ведрини истине, ненавикнут на неостваривост суштине добра. Не припадамо душом, свет би да нас поседује. Припадамо телом, свет је наш непријатељ. Како се помирити? Како постати радост? Отуђење је у првој шољици кафе. Осећајући приливе маште, остварујем се у покретима препознатљивих даљина. Неки то називају - стварање. Изворност воље је мој најлепши облик опстанка, зато музама поклањам бескрајни сан најнежнијег додира. Мир, сагласје чуда, срећа.

Ноћомора и остале екологије

Сазнах усред спавања да је свемир бесконачан. Уплаших се, скочих из кревета. "Па они нас могу да протерају где пожеле," прође ми кроз сиве режњеве забринуте главе. Не само да су поубијали деведесет посто Индијанаца, не само да су у окове бацили црну Африку, него сада и са нама могу да се играју како им нечастиви свира. Нема нама спаса! Завршићемо на једној од тек откривених егзопланета, кукавни и тужни, свету представљени као сасвим ружни. За време последњих ратова, на пример, Енглези су о нама смишљали свакодневно по једну или две лажи. Новине, радио и телевизија све ово преносили свету. Сада када је све то откривено, нико да се извини, нико да нам топлу реч упути. Једноставно се прљање наше небесности продужава до бола, до најстрашнијег понижења. Ова планета је наш рај, али они све чине да је претворе у пакао.

Љубав није...

Жврљао не жврљао, исто ти се хвата. Они нас сврстали у коње са хватаљкама! Нема ти код њих никаквих схватаљки, једноставно велика политика мора да се искаже на малима, на најмањима. Само да нам је једне атомске бомбе, не би се тако блудно понашали над земљом једног од најстарихих светских народа. Негде је неко некада погрешио. Писао не писао, исто ти се пише. Они нама већ записали судбину у свој ђавољи тефтер. Шта ћемо сада са нашом небесношћу и разноразним бестелесним силама? За које су нам време намењени сви ти свети савезници када смо међу људима погажени и увређени? Куку и леле, орлови сиви прогнаше орлове беле. Цртао не цртао, све нам је већ зацртано. Нема нама утехе!

Moj sasvim privatni Cezar

Свака им је империјалистичка! Сироти мали Срби су без пријатеља у свету зато што се лопов само у лопову препознаје. Ја теби ово, ти мени оно, - тако то одавно функционише код њих. Ја теби радиоактивне бомбе, ти мени енергетске изворе. Ја теби псеудо демократију, ти мени изворишта нафте. Хоће бити, неће бити, ова је трампа увек на нашу штету. Ето га где се чак мој другар Франческо дао на решавање проблема Косова. Он би да од готовога направи вересију, баш као сви његови импперијалистички преци. Објашњавам му да је садашња Србија налик Француској под влашћу Хитлера, али он се чини тврд на уху. Петан из Приштине намигује Америци, али су покрету отпора из Београда везане и руке и ноге. Елем, господин Франческо би да Србија и Косово направе конфедерацију, те да на Балкану имамо нешто као Швајцарску. Генерисање државе Швајцарске се десило у сасвим другачијем историјском контексту, те провокације у овом стилу могу само мачку о реп. Како било, биће што бити не сме. У тој општој немоћи, остаје нам само да стварамо нове епске песме.

Сироти мали Срби

"Пиши и ти мени!" - записује Она. Небо је импретаивно плаво, заповедни начин сунца нас раставара у животињским флуидима. Опстати на Балкану иде преко нетражених савета или већ уграђених пуцаљки у језику родном, језику народном. "Нећеш убијати," каже отац Бог своме Човеку сину. "Не убиј!" - превод је на српски језик. Има да се зна ко је од кога јачи, ко над киме вреди, није важно због чега. "Било би лепо када бисмо у пријатељству провели остатак живота," прижељкујем реченицу нове-старе пријатељице. "Јесам ли ја теби на сметњи?" - записује Она. Чини се да је на Балкану свако свакоме на сметњи, па то ушло у свакодневно изражавање. Свако би свакога да покори или почисти. Разне се олује подижу над људским јадом, милосрдни анђели приказују своје демонско лице у име капитала, нових империја и неких старих још нераскрштених рачуна. Свет је твој непријатељ!