субота, 15. новембар 2008.

Промена смисла

Да ли ви то мислите да ја не знам шта ми мислите? Мозак је једноставно такав, открије све, открије свет у милисекунди. Потом стане, дух некуда одлута, дух је на одмору. Све лепоте света зарад једног тренутка надахнућа. Повратак у поезију је најлепши од свих. *

петак, 10. октобар 2008.

Eeee moj Petre Petroviću Njegoše!

--- svet je ovaj tiran tiraninu
a nekmoli duši blagorodnoj ---


Dragi moj Njegoše,

mora da se u grobu prevrćeš ako te već lažni car Milo Mali nije iz njega već
izbacio. Šta je ostalo od one tvoje lepote duha? Ništa, lepi moj, ništa. Dok
je bilo Tita, zvali su se Titograd. Sada kada je Europa na delu, gore od
želje da ne budu više Podgorica. Nisu Crna Gora, genije moj, nego
Montenegro. Više crna nego gora, više negro nego monte!

Ne sekiraj se junačino, neko će se već setiti istinskog čojstva i junaštva.


Stars,
FilmosoF

понедељак, 1. септембар 2008.

Златна књига слутњи

Мало сам се уштоглио. Не личим себи више ни на шта. Наједноставнији сам могући слободни мислилац без мисли. "Тако то бива када се превише снива..." Хоћу да кажем, али не знам тачно којим језиком. Можда неким оноземаљским, тамо где су далеке даљине тако блиске, тамо где књиге не личе на овоземаљске ратне игре. Мало сам се утихнуо, али не због молитви. Нешто се весело мења у мени, као да ћу да се предам ремек-делу онтологије. Стваралац ствара нестварно да би свету исказао стварност. Ја сам тек случајност стиха! *

понедељак, 11. август 2008.

Један свет - десет милијарде снова

Нама је Србима на Земљи свуда тесно, зато се више осећамо небеским народом. Да нам се то дозволи, радо бисмо у поход на прву телуријанску егзопланету. Да ли се то тако каже? Телуријанска егзопланета и није ништа друго до какво земљолико небеско тело изван сунчевог система. Мислим да бисмо ми тамо створили некакав нови свет. Био би он бољи и праведнији од било које до данас замишљене Утопије. Толико се о којекаквим Утопијама збори, да је ова реч могла лако да се претвори у заједничку. Сваки народ сања неки посебан сан о сопственом благостању. Не верујем да се икада овај наш свет може да сведе на један сан. Само груби диктатори или перфидне диктатуре имају за политички програм да нас на један једини сан сведу. Србима је тако тесно баш због безобзирне униформизације лажи. Не може то више тако! — вичу небески, али их мало ко чује. Као да су их чули Французи изгласавши NON новом светском поретку либерлног капитализма. Нова Европа је требала да се претвори у неку тамо застарелу, из осаманаестог века, али су се Холанђани и Ирци придружили Французима. Шта вреди? Ништа од свега! Америка упорно тера своје, Кина је у стопу следи.

Планета мајмуна* и ђенерал Шпунц

Чим отворим телевизор, искоче из њега све сами ђаволани. Не смем више ни да присмрдим у тај смрад! Човечанство је једноставно такво, човечанство је нечовечно. Осетија, Грузија, Русија, Ирак и Америка са Севера... Новинари броје пред нама мртве да бисмо сами умрли преко дана једнак број пута. Чујем потом да амерички амбасадор приговара руском превелику употребу силе, а овај други се брани мостовима београдским. Мостови са памећу су одавно срушени, сви срљамо у једну велику пропаст.
 
--
*Животиње ће спасити свет.

уторак, 5. август 2008.

На грани

Ако си случајно прави новинар, напиши да сам провео читав дан на грани, нешто као онај индијски бог-мајмун, све тражећи свице мудрости. Ако си склон мешању баба и жаба, замењивања рога за свећу, онда ти је боље да се негде покријеш ушима и ућутиш за сва времена. Тако један идиот Дневника 2 рече да аутомобилске несреће однесу више живота него НАТО бомбардовање. Нисам сасвим разумео поенту! Јесу ли то аутомобили прављени да буду као бомбардери или ће Србија поново да буде бомбардована? Какве везе имају штикле и свастике? Дабоме, најлепше је остати непознат, али у том случају не смеш ни да се понадаш каквој Нобеловој награди за допринос човечанству, на пример. Ако ме само записујеш ради записивања, запамти да нисам параноичан! Истина је најбоља одбрана од свих јавних и тајних глупости. Свет је кренуо да се креће наопачке зато што нас сви лажу.

петак, 18. јул 2008.

Двадесет седам више седам

Пишем по сећању, но сећања очигледно више ничему не служе. Сада нам историју стварају спољни центри моћи. Годинама већ међу странцима, радовао сам се непобедивој изворности српског духа. Сад одједном, странци би нас у своју лоповску дружбу, у своје овоземаљске капиталистичке радње берзанске. Тако ми светога Лазара, упрљаће моју небесност. Тако ми светога Гаврила, окаљаће часност мојих молитви Светом Духу. Тако ми светога Михајла, странац сам већ у себи међу свим тим странцима... Не! Подижем глас, издајем се за нетакнутог пророка: "Ови нови Турци се не разликују од оних отоманских, бомбардери им средство застрашивања, а правни поредак мамац." Ове нове потурице промене лице очас за шаку долара. Џелати и жртве, трговци робљем и робови, сви у истој држави! Да ли је стварно сан о срећи произвео крај света? Пишем по сећању, сећањима изгубљеног детета.

среда, 16. јул 2008.

Набрајања ненанобројивости

Свет је више него савршен! Свакога часа понављам себи колико сам смртан у сопственој несавршености. Ето где на пример читавога дана не могах да запишем ни једну линију, а онда одједном - сасвим око поноћи. Зашто? Које је то надахнуће у мом телу прорадило после двадесет трећег сата? Неразумнији од разума, тражим објашњење: то је дакле тај свет. Оно "све" из кога потиче свака наша појединост, оно "доврешено" у кога утиче савака наша недовршеност.

петак, 27. јун 2008.

Зашто ме ти мали тамо прислушкујеш?

Срећа је лепа само док се чека, певала је о свету у нама Десанка Максимовић. Очекујући да Европа уђе у свачију кућу, народ замишља како ће да буде срећан са неисцрпним благодетима демократије. Нека је и тако, џелати и њихове жртве у истој вештачкој заједници инстант љубави и капиталистичког благостања. Испаштање греха ће бити везано за оплодњу капитала, а опраштање за највећу могућу потрошњу. Праћени у сваком кораку разним биометријским и сателитским помагалима, моћи ћемо да се побунимо једино против самих себе. Већ видим како будуће владе установљавају нова министарства за психоанализу и психотропна средства. Кадгод неко у европском рају пролупа због среће, да не заврши као биолошко смеће. 

понедељак, 16. јун 2008.

Fast futur

Наша је будућност сакривена негде у прошлости. Наша је прошлост сва од хероја, наши су хероји борци за љубав и благостање света. Нема ничега радоснијега него бити мирољубив, пацифизам нам је у светим координатама небесности. Једноставно, народ без мрље на савести. Јер шта је савест? Не оно што Аристотел каже, не оно што Кант записује, већ оно чиме се Фројд бави. Када једном убијеш Закон од оца, када једном спаваш са мајком Отаџбином, када те једном сам Бог истера из обећане Баште, остаје ти само небо, јер само оно зна где је крај бескраја. Тишина, тишина стварања...

среда, 11. јун 2008.

Кувани кукуруз у шољици кафе

Како побудити надахнуће, како се пробудити са надахнућем? Везати се, на пример, за најнеобичнију сцену у сну, а затим ову развити до литерарне драме. Поставити питање најближњем: "Је ли ти, зашто ми не одговараш на моје поруке?" Од одговора, после, направити књигу утисака. Потест какве млађахне, рецимо, у стилу: "Давиш ме са том твојом поезијом!" А да се љубавно придавимо у кревету? Развити онда љубавни роман са еротским елементима, јер само тако успева продаја на велико, то јест best-seller. Не сањарити ни у сну о овом капиталистичком понижењу за књижевност, мислити само на леп облик... Када се деси да понуде Нобелову награду за књижевност, одбити је категорички под изговором: "Нећу да мојим надахућем смирујем савест убица!" Када је неко читав живот надахнут, на Балкану га прогласе лудаком. "Немој ту да ми филозофираш!" - најдража је српска псовка.

среда, 4. јун 2008.

Глад за пунином

Све је у свету на свом месту, ваљда зато за мене нигде нема места. Треба ли да се понашам као ванземаљац? Треба ли да се побуним као Губец? Можда би ваљало дићи светску револуцију. Кадгод ми неко о револуцији прозбори, ја одговарам еволуцијом. Не волим када људи гину бесмислено због идеологија које се никада не претварају у благостање. Француска буржоаска револуција је била врло крвава, ваљда зато што је - буржоаска. Где се то данас политичари труде да преведу у реалност Декларацију о људским правима? Бојим се да нема места на драгој нам планети где homo sapiens politicus поштује у потпуности људска права. "Љуби ближњега свога као самога себе." - каже једна од првих људских жеља. Ипак поробљаваљима и експлоатацији ближњих никада краја, нови либерални глобализам прети производњом нове светске глади.

петак, 30. мај 2008.

Синаптички свици

Не иде ми се нешто данас у библиотеку, па то ти је! Не могу сат и по да чекам испред како бих после могао да заузмем моје омиљено место. Париз јесте, али библиотечке прилике су такве какве су. Нема бољега чак ни у рају Европке уније. Чекао сам ја некада тако и испред Народне библиотеке Србије, али сам био много млађи, студент тако рећи. Оно није лоше ни код куће, заправо би требало да буде најлепше код куће. Са овом оволиком електроником, могуће је имати све књиге света, читати их на LCD екрану. Ипак, некако је људскије бити међу лепим девојкама и књигама од папира. Волим када је интелектуално бучно у библиотечкој тишини. Мисли се сплићу и синаптички преплићу, додирују са платоноовским сферама идеја. Постоје ли ове или не, није на нама да расправљамо. Они који веле да је философија један шаролики коментар Платонових дела, обрадоваће се Аристотелу. Ја сам се радовао Ернесту Блоху и Спинози, Хусерлу и Емануелу Левинасу, Јанкелевичу и деда Този. Био је мудар мој прадед, тако мудар да су га сви за савет питали. Данас је другачије, данас су сви мудри. Нема пријатеља или непријатеља који ме макар једном није нешто посаветовао, а да га за мишљење нисам питао. "Свачију слушај, своју сматрај!" - мудровао је деда Тоза. Слушам, сматрам, али бих данас да ме баш нико не посматра. Веле неки мудраци да се у самоћи много боље ствара, реченице су некако испуњеније, заобљеније, музикалније. Велики ризик, бојим се тајно, успаваће читаоца!

среда, 28. мај 2008.

I see You in every moment!

Свршено је са нашим јавним и приватним слободама, либерална екомонија нас полако претвара у биометријске робове. Побегао сам из мог малог села у врло велики град само да бих могао да имам онолико анонимности колико желим. Немогуће је у селу од хиљаду душа сакрити се у филозофску приватност. Све је јавно! Све постаје јавно у глобалном селу званом планета Земља. Све ово да би се велике силе једног будућег дана могле да бране од малих терориста. Све ово да би мултинационалне компаније у сваком тренутку могле да знају шта да ми продају. Све ово да бих можда мислио оно што ми се никада не мисли. Све ово да не бих уопште мислио! Мислим ли? Нисам параноидна особа, не дискутијем овде о теорији завере, у питању су факти. Данас велики радозналци јавних и тајних служби могу само да наслуте где сам, сутра ће ово знати у свакој секунди мога скромног постојања. Не морају моје мисли да буду ни перверзне ни побуњеничке, једноставно ће тај неко тамо имати мој најприватнији живот, поседовати га као најобичнију ствар. Последице овако развијене елекрократије могу да буду трагичне по Запад, по човечанство.

понедељак, 26. мај 2008.

Жубори и жамори

Док је света, биће маште; док је науке, биће њене фантастике. Служећи истини, тражим лепоту једне могуће будућности, паралелни свет филозофа. Сунце је у мојим синапсама, математичка комплексност умножених могућности светског мира, свемирске љубави, слатке стварности открића. Испод црног облака, промичу црвене слике: "Да би преживео, тигар мора да поједе дневно најмање тридесет килограма меса." Издашна у стварању живота, Природа је сачињена од много бестијалних смрти. Понуди ми неко ново тело! Док је крви, биће страшних крвника. Зашто на неким другим планетама не би могло да буде другачије? Зато што се машта стваралаца фантастике пресликава на друге просторе својом историјом трагичности. Сви се дакле жанрови порађају из једног једино могућег: из историјског романа, из повесне приче, из природословног немира Црвенкапице.

недеља, 25. мај 2008.

Осми дан

Нема више стравичности, страва је заборављена категорија стварања света. После друге јутарње кафе, практикујемо само лепе приче. Није важно што је осми дан, није битно што је недеља - дан Господњи. Лаћам се Правописа да проверим црте и цртице. Тек у тој књизи наилазим на стварну страву: Францизи не признају српске црте и цртице, Хрвати се уплашише ВизантОра, Грци не разумеју "куково лето" поред свих својих светих календара. А сви смо из исте ћелије, а сви смо од Адама и Еве, а сви смо бића рајска, а... Како да онда напишем бестселер? Једни сањају о великој продаји сопствених умотворина, други се загрејали за учевни елитизам, трећи пију ракије и "заболе их уво" за свет. Ја бих некако у ону другу групетину, али ме блеј оваца често враћа у праисконе багремаре. Како је багрем једно грациозно дрво, нема у његовим шумама мрака. Без густог мрака, човеку је тешко да се уплаши. Светлост нас је створила, сунцу хвала.

петак, 23. мај 2008.

| Књига | Livre | Book |

Ко је толико несмајан да сме да не чита? Хвалио ми се један од мојих бивших друагара да он само једну књигу годишње, баш оно што се мора за професорски рад на вишој школи. Није ни чудо што Евровизију у Београду отварају јаки, а не паметни. Узалуд се они Теслом диче, Ђоковић их премешта у неке друге приче. Када је спортиста негде први, онда је то увек за личну корист; када научник или уметник постане светска лига, онда је ово најчешће за добробит човечанства. "Ако будеш превише читао," плашили мог сестрића Марка, "полудећеш као твој стриц." Није стриц луд, али свеједно обожава природну блуд. Благо начитаном народу, он порађа највише научника и уметника.

четвртак, 22. мај 2008.

No more lies?

Времена су трагична, а ми и даље пишемо светску љубавну поезију. Ваља нам се преобразити у Есхила или Софокла, угледати се на Шекспира или Расина. Наши председници и премијери не мисле много на народ, највише пажње посвећују својој политичкој каријери. Земљу растурили и продали, сада распродају народ као јефтину радну снагу, као нове робове Запада. Зове се то либерални капитализам, називају они све то - прогрес, крсте се и покрштавају евроатланским интеграцијама. Лаж је... Није ни чудо да у свакоме од нас оживљава импулс искориштавања ближњих. Хајде иза огледала! Сигурно постоји негде нека земља у којој је Алиса плаћена за своје текстове, новчано награђена за своје преводе. Како се то зове? Праведно капиталистичко друштво. Хахахаха, праведно капиталистичко... Стварно трагично!

Лаж је?

Лаж је... Лажи ме, лажи, ружно ми кажи! Кради ме кради, ружно ми ради! Одувек сам немоћан био пред лажима. Пријатељ чини се није тамо где ми се чини да јесте. Чини ми се да није. Чини ми се... Како то да баш у сваком часу људи уживају у сопственом бешчашћу? И зашто сам не чиним исто? Можда зато што никакве користи не видим у свему, можда зато што ми моја хришћанска моралност не допушта исту прљавштину душе, можда... Лаж је!

петак, 18. април 2008.

Adrienne Manning

Do not be foul! кажем јој да се не блесави. Ја имам very праве пријатеље и нисам чобанин од јуче. Мој прави пријатељ је Жарко, чувени књижевни геније Миленић из далеких балканских земаља. Поштујемо се и испомажемо више од двадесет година, од основне школе тако рећи. Мој прави пријатељ је Зоран, знаменити фото геније Ђорђевић из града кога често обилази киша. Знамо се и поштујемо више од десет година. Не знам шта јој је од синоћ, заљубила се ваљда лудо у моју еротску поезију. Кажем јој да посесивност код нас горштака не пролази. Ако жели од некога да ме одвоји, онда сигурно неће моћи од Жарка и Зорана. Жене су каћиперне и каткада блудне ћуди, само су пријатељи прави. Можеш ти да будеш лепа колико хоћеш, то ти не помаже. А можеш и да цмиздриш! Је л ти знаш колико је таквих маза на улицама Париза? Свака би са мном да се малкице прошашољи, али ја нисам довољно богат да све то финансирам. Љубав кошта, сама си рекла да љубав кошта. Када сам се у тебе заљубио, нисам ни слутио да си толико кварна, да ти је уживање да љубанике од пријатеља одвајаш. Е дакле стварно, шта све женама неће на памет да падне! *

четвртак, 17. април 2008.

Trance

Није нама до секса, али што се мора - мора се! Једноставно ми је ерекција некако људскија када искључим радио. Састављен сам од милијарди малих објеката које биолози називају - ћелија. Да ли је то моја грешка? Дабоме да није. Богу је био потребан читав Шести дан да нас склопи од тих чудесних опека живота. Није ни шудо да се ове стварчице каткада поремете, покваре, одбију послушност господину диктатору Мозгу. Кажу неки париски улични свирачи да је Фројд измислио психоанализу само да би нас посвађао са родитељима. Зашто ли је онда Асклепије измислио медецину? Можда да би нас помирио са Богом. Хипократ је то после све уредио, јер воле доктори и сестре да забрљају ако им не понудиш који зелембаћ. Људска душа је грешна, а живот - кратак.

уторак, 1. април 2008.

Ни честица ни талас

Све мора да је драматично природно у свету глади, као једноставност сјаја. Загледан у велики комад хлеба, објашњавам Телу први април. Како су ме известили они којима мора да верујем, рођен сам једног не тако давног суботњег јутра, на дан светога Лазара. Ваља ли славити овај дан или се на непрекидно старење жалити? Јесам ли првоаприлска шала? Ако је шала, онда није мала. Ако је стварно, онда је прилично кварно. Покушавам да се присетим...

петак, 29. фебруар 2008.

Два пута десет више девет

Много је неправди на овом свету! Уместо да насред Париза вичем на сав глас, остајем забезекнут као какав идиот, остајем нем. Осећање немоћи ме често доводи до меланхолије. Најзад, ко није макар једном у животу окусио сплин света? Многи су се одали пићу управо из немоћи пред несрећама света, оним несрећама које сам човек производи, које једна група људи изводи над другима зарад неких својих интереса. Запад је одувек био грамзив и сасвим предаторски расположен према остатку света. Европа данас поседује богатство, земљу за свакодневно малтретирање и земљу за искаљивање беса. Прва је Србија, друга Русија. Срби су зменили Јевреје, Руси чак читаву Африку. Код протестаната влада необична православофобија, што загледане у Бога гони на грех управо према онима који припадају истом Богу. Са ону другу страну времена, код Муслимана, свакога дана експлодирају људи-бомбе односећи десетине живота. У име кога све то, у име чега, за чију, за какву будућност? Сутра ће бити боље, заборављам се у нади, поправиће се човечанство. Како? Не знам, никада нисам знао.

недеља, 17. фебруар 2008.

Смисао непостојаности

Зло следи своју унутрашњу логику, свака се прича развија према историјској шеми ентропије, распада, смради. Само се из груди ишчупано срце окреће сунцу. Тамо где је Бога, има светлости. Тражим зато одговор од дуге како да најбезболније међу непријатељима живим. Којом се то мудрошћу љубав преображава у мир над планетом? Проповедати мир испод бешчасног немира лопова и лажова, вредно ли је наде у људски род? Крећем се према вечном сну као залутала маса осмеха, несрећан због спаљених богомоља, тужан због заробљених душа. Човеку са друге стране зла нисам - човек, него смеша лудила коју треба понизити или поробити. Није важно, моје име ипак верује у Љубав.

уторак, 22. јануар 2008.

Roswell*

Технолошком добу су потребни технолошки митови. Нема ничега лепшег од жеље човечанства да се сретне са далеком браћом по разуму. Једини проблем ових митова је што у већини ванземаљских бића види перфектне хуманоиде. Не само то, него сви они из прва и без икакве грешке говоре енглески. Петнаест хиљада језика је на планети Земљи, али ванземаљцима највише прија енглески. Зашто не хрватски или српски, француски или руски? Ваљда зато што је Холивуд тако далеко од свих нас! Они би да се воле и да се мрзе са далеком браћом по разуму, али их истовремено сасвим блиска браћа не занимају превише. Важно им је доминирати свет, покорити милом или силом, владати, красти под фирмом извоза демократије. Ванземаљци у модерним митовима су на њихову слику и прилику. Част изузецима, природно, част мислиоцима испуњеним моралношћу и човекољубљем. Сваки уметник сањари да створи себи својствени мит који ће опстати вековима, али овакве обично на крају присвоје политичари како би се сакрили испод државне ознаке "строго поверљиво". Не дијаманти, не злато, не нафта, истина је одувек била најкупља роба. Свет је привид и лаж!

среда, 16. јануар 2008.

2011 - Плава еволуција*

Победници најчешће нису добри, издавачи су ретко поштени! Будим се дрхтав из бунила убеђен да је мој рукопис објављен под туђим именом и презименом. Прво је Инга Ин хтела да се мази са мном, а онда се на изрицање мога правога имена изненадила да ја нисам тај прави писац, те да ће зато своју савршену лепоту да поклони савршеном аутору. "Нема везе," кажем јој насмешен, "немам снаге да ти сада било шта доказујем. Ја сам све то тамо писао!" Ето на пример Вучета Мандић Виктор, он је мој текст издао као своју књигу. Направио је промоцију на Телевизији Београд. Када сам га видео да то чини, само што ме шлог није стрефио. Ништа ми није платио за посао! Не воле такви да плаћају, лоповлук им урођена особина. Балкански тип човека се литературом и филозофијом служи зарад остваривања одређених материјалних циљева, никако зарад уздизања свог духовног нивоа. "Немој ту да ми филозофираш," најчешћа је псовка на Балкану. Некако са друге стране вечности, Инга Ин је потпуни производ сна. Ако је подсвести, онда она излази из његових пећина и двораца. Инга би сигурно да ми предскаже будућност, могућност једног сасвим веселог поштења и најрадосније љубави. Зашто се у мом новом "казалишном роману" Сафо не би на пример подала најмудријем мушкарцу? Инга Ин није жена, она је анђео чувар сваке интелектуалне еволуције.

понедељак, 14. јануар 2008.

Свет кога сам заборавио да опишем

Први је дан једног дана четрнаестог, слика слике без сасвим схватљивих пресликача. "Ако случајно откријем да си ме на било који начин плагирао или израдио са тим твојим пајташима, јао теби! Нећу да тражим адвокате, директно ћу са сачмаром у рукама да ти покуцам на прозор усред тешке балканске ноћи." Нешто ми се ових дана врзма по глави прва реченица новога романа на српском језику, не знам ни сам зашто. Нећу да пишем криминалне приче, не волим смрт. Чини се да зима успева да упише у наша бића извесну сету, тако рећи - меланхолију, да не кажем - сплин. "Љуби ближњега свога, макар те он поткрадао, експлоатисао, курвама раздавао." Истина је, не звучи сасвим убедљиво за другу реченицу новога романа на источној варијанти балканске туге. Боље је јурцати за високим париским плавушама, него се ситним духовима бавити. Ако сваки Моцарт има свога Салијерија, онда генетски измењена рајска јабука нема баш никакву хранљиву вредност.

понедељак, 7. јануар 2008.

Душица

Христос је у души, све остало је христологија. Оно мало душе света за остварење мира и владавину љубави, све остало је исусологија. Сагледавам истину у себи сасвим свестан да је свет сачињен од отровних лажи лопова и поробљивача. Спас је у надахнућу Његовом светлошћу. Радосна сагласја јаве и јества...