петак, 30. мај 2008.

Синаптички свици

Не иде ми се нешто данас у библиотеку, па то ти је! Не могу сат и по да чекам испред како бих после могао да заузмем моје омиљено место. Париз јесте, али библиотечке прилике су такве какве су. Нема бољега чак ни у рају Европке уније. Чекао сам ја некада тако и испред Народне библиотеке Србије, али сам био много млађи, студент тако рећи. Оно није лоше ни код куће, заправо би требало да буде најлепше код куће. Са овом оволиком електроником, могуће је имати све књиге света, читати их на LCD екрану. Ипак, некако је људскије бити међу лепим девојкама и књигама од папира. Волим када је интелектуално бучно у библиотечкој тишини. Мисли се сплићу и синаптички преплићу, додирују са платоноовским сферама идеја. Постоје ли ове или не, није на нама да расправљамо. Они који веле да је философија један шаролики коментар Платонових дела, обрадоваће се Аристотелу. Ја сам се радовао Ернесту Блоху и Спинози, Хусерлу и Емануелу Левинасу, Јанкелевичу и деда Този. Био је мудар мој прадед, тако мудар да су га сви за савет питали. Данас је другачије, данас су сви мудри. Нема пријатеља или непријатеља који ме макар једном није нешто посаветовао, а да га за мишљење нисам питао. "Свачију слушај, своју сматрај!" - мудровао је деда Тоза. Слушам, сматрам, али бих данас да ме баш нико не посматра. Веле неки мудраци да се у самоћи много боље ствара, реченице су некако испуњеније, заобљеније, музикалније. Велики ризик, бојим се тајно, успаваће читаоца!

среда, 28. мај 2008.

I see You in every moment!

Свршено је са нашим јавним и приватним слободама, либерална екомонија нас полако претвара у биометријске робове. Побегао сам из мог малог села у врло велики град само да бих могао да имам онолико анонимности колико желим. Немогуће је у селу од хиљаду душа сакрити се у филозофску приватност. Све је јавно! Све постаје јавно у глобалном селу званом планета Земља. Све ово да би се велике силе једног будућег дана могле да бране од малих терориста. Све ово да би мултинационалне компаније у сваком тренутку могле да знају шта да ми продају. Све ово да бих можда мислио оно што ми се никада не мисли. Све ово да не бих уопште мислио! Мислим ли? Нисам параноидна особа, не дискутијем овде о теорији завере, у питању су факти. Данас велики радозналци јавних и тајних служби могу само да наслуте где сам, сутра ће ово знати у свакој секунди мога скромног постојања. Не морају моје мисли да буду ни перверзне ни побуњеничке, једноставно ће тај неко тамо имати мој најприватнији живот, поседовати га као најобичнију ствар. Последице овако развијене елекрократије могу да буду трагичне по Запад, по човечанство.

понедељак, 26. мај 2008.

Жубори и жамори

Док је света, биће маште; док је науке, биће њене фантастике. Служећи истини, тражим лепоту једне могуће будућности, паралелни свет филозофа. Сунце је у мојим синапсама, математичка комплексност умножених могућности светског мира, свемирске љубави, слатке стварности открића. Испод црног облака, промичу црвене слике: "Да би преживео, тигар мора да поједе дневно најмање тридесет килограма меса." Издашна у стварању живота, Природа је сачињена од много бестијалних смрти. Понуди ми неко ново тело! Док је крви, биће страшних крвника. Зашто на неким другим планетама не би могло да буде другачије? Зато што се машта стваралаца фантастике пресликава на друге просторе својом историјом трагичности. Сви се дакле жанрови порађају из једног једино могућег: из историјског романа, из повесне приче, из природословног немира Црвенкапице.

недеља, 25. мај 2008.

Осми дан

Нема више стравичности, страва је заборављена категорија стварања света. После друге јутарње кафе, практикујемо само лепе приче. Није важно што је осми дан, није битно што је недеља - дан Господњи. Лаћам се Правописа да проверим црте и цртице. Тек у тој књизи наилазим на стварну страву: Францизи не признају српске црте и цртице, Хрвати се уплашише ВизантОра, Грци не разумеју "куково лето" поред свих својих светих календара. А сви смо из исте ћелије, а сви смо од Адама и Еве, а сви смо бића рајска, а... Како да онда напишем бестселер? Једни сањају о великој продаји сопствених умотворина, други се загрејали за учевни елитизам, трећи пију ракије и "заболе их уво" за свет. Ја бих некако у ону другу групетину, али ме блеј оваца често враћа у праисконе багремаре. Како је багрем једно грациозно дрво, нема у његовим шумама мрака. Без густог мрака, човеку је тешко да се уплаши. Светлост нас је створила, сунцу хвала.

петак, 23. мај 2008.

| Књига | Livre | Book |

Ко је толико несмајан да сме да не чита? Хвалио ми се један од мојих бивших друагара да он само једну књигу годишње, баш оно што се мора за професорски рад на вишој школи. Није ни чудо што Евровизију у Београду отварају јаки, а не паметни. Узалуд се они Теслом диче, Ђоковић их премешта у неке друге приче. Када је спортиста негде први, онда је то увек за личну корист; када научник или уметник постане светска лига, онда је ово најчешће за добробит човечанства. "Ако будеш превише читао," плашили мог сестрића Марка, "полудећеш као твој стриц." Није стриц луд, али свеједно обожава природну блуд. Благо начитаном народу, он порађа највише научника и уметника.

четвртак, 22. мај 2008.

No more lies?

Времена су трагична, а ми и даље пишемо светску љубавну поезију. Ваља нам се преобразити у Есхила или Софокла, угледати се на Шекспира или Расина. Наши председници и премијери не мисле много на народ, највише пажње посвећују својој политичкој каријери. Земљу растурили и продали, сада распродају народ као јефтину радну снагу, као нове робове Запада. Зове се то либерални капитализам, називају они све то - прогрес, крсте се и покрштавају евроатланским интеграцијама. Лаж је... Није ни чудо да у свакоме од нас оживљава импулс искориштавања ближњих. Хајде иза огледала! Сигурно постоји негде нека земља у којој је Алиса плаћена за своје текстове, новчано награђена за своје преводе. Како се то зове? Праведно капиталистичко друштво. Хахахаха, праведно капиталистичко... Стварно трагично!

Лаж је?

Лаж је... Лажи ме, лажи, ружно ми кажи! Кради ме кради, ружно ми ради! Одувек сам немоћан био пред лажима. Пријатељ чини се није тамо где ми се чини да јесте. Чини ми се да није. Чини ми се... Како то да баш у сваком часу људи уживају у сопственом бешчашћу? И зашто сам не чиним исто? Можда зато што никакве користи не видим у свему, можда зато што ми моја хришћанска моралност не допушта исту прљавштину душе, можда... Лаж је!