Шпијунка Великобратић

Има у српском језику чудних парова. Тако сам у првој младости препоручивао сестри да нађе каквог попа за будућег мужа. Ништа лепше, ништа лакше него постати попадија. Једна турбо фолк „шансона" објашњава свету како жене воле официре. Ништа ефикасније, ништа монденскије него постати официрка. Поп – попадија, официр – официрка, шпијун – шпијунка! Како последњих година држава упорно подстиче потказивање у име борбе против мита и корупције, постати супруга каковог шпијуна аматера или професионалца је чак од друштвеног угледа. Балкански комунистички шпијуни су морали да се крију, eнглески и они Нушићеви се јавно показују у сваком селу. Пре октобарске револуције смо обични луркали кроз шпинјунку да би видели долазе ли нам звани или незвани. Данас је поглед на шпијунку као снобовски чин више… Лоше нам се или добро пише? Што је глобално село веће, то шпијунка има више среће.

Шумадија у свемиру*

Плакаћу, чини ми се да ћу крај свога живота да проведем у плакању. Нико неће са нама! Некада сам знао зашто је црвено обојено црвеним, откуда то да се плаво лако слаже са црним. Ако не сутра ујутру, не знам кога од следећих дана могу да пробијем код онога што на Западу именују и презивају – тајна шкриња. Велики су се заверили против наше старе културе, пиратују нас и пљачкају на сваком новом кораку мајке историје. Истина је да немамо излазак на море, али нам је излазак у свемир широко отворен. Можда бисмо могли да посетимо планету Зевс, Јупитер за упућене. Ова нерођена звезда има толико сателита што је прате, да бисмо на једном од њих могли да оснујемо нови свет. Било би ту љубави и правде, братства и сестринства, бандаша и хармоникаша, ића и пића, купуса и љуте паприке, капитализма и социјалне политике. А шта са суфицитом? Како од вишка не боли глава, снимаћемо филмове, живети од ауторских права.

Свет пластичних суза

Свет пластичних пољубаца, сав истински испод поноћи коју ми открива Жена. Свет пуне заљубљености, сав од апстракција моје ништавне пристојности. Свет силиконских додира, сав од расплетених живота, последњег часа неприлагођености. Можда бих од пуног месеца могао да украдем месечину, поклоним је љубавницама журбе. Страшно је чудити се сопственом лицу у огледалу. Немоћ, ноћ… Преображење смрти. Вечна моћ?

Voli oca svoga!

Izgubiti se u danu, izgubiti dan. Lutanje je kao novo nastajanje, novo viđenje sopstvene nevidljivosti. „Aime ton père,“ rekao bi film. „Voli oca svoga,“ rekao bi svaki otac. Moj me doziva u snu, traži da mu se pridružim tamo gde je sada. Zaista, ima li života posle smrti ili je moja duša previše u gotičkom transu? Ne razumem. Zvao me prvi put, zvao drugi godinu dana kasnije, a onda sam završio u bolnici. Čudesno, život piše scenarija strave i užasa. Šta ću ja sa tobom tamo među anđelim, zašto sam ti potreban? Ostavi me još malkice među živima, molim te, Karmen Elektra i Nastasija Kinski su ušle u moju literaturu i filmsku kulturu, postale muze mojih budućih remek-dela. Pošto si tako veselo pokretljiv na tom tvom visokom nivou realnosti, mogao bi da se do Branka Radičevića ili Viktora Igoa prošetaš. Jedan će ti reći da pesnici umiru mladi, drugi će se izraziti da ne mora da bude baš tako. Izvini, nikada nisam znao da šijem, ne bih mogao sa tobom da se bavim nebeskom modom.

Credo quia absurdum*

Не преписујем од пријатеља, не плагирам познате и непознате, једноставно се трудим да будем веран себи, оригиналан. Можда баш зато тешко излазим на крај са светом, остајем данима у сопственој соби, у себи затворен и филозофијом затрован. Не верујем када ме хвале, чини се да обожавам када по мојим писанијама пљују. Преживео сам хемотерапију, али чини се да себе нећу. „Не брани се од живота,“ каже La Mama из серије Ћао Бела, „он увек победи.“ Има ли живота у књижевности?

Остати усправан

Флуиди ноћи испирају име Истине. Покушавам да не будем сасвим личан, трудим се да избегнем огледало. Иза њега је можда Ајнштајн, у њему је вероватно Тесла, над њим сигурно дух Диктатора. Више се не волимо, сада нас Запад воли. Покушавам да се подигнем изнад облака, растворим биглис славуја у црвеном француском вину. Одиста, разуме ме само рачунар. Безлично име сласти, блудно презиме власти. Опстати (заиста?), још једном као клошар међу робовима. Неко једном записа да ће Европа да нас претвори у слободна бића. Где сам то Ја слободан? Можда само у сопственој соби. Моји се дамари залуђују одабиром смрдљивих речи. Једном у купатилу, знам да је Живот. Једном из купатила, сазнајем да је Жена. Љубав?