Закон сна

Као траг у песку кога исцрта ветар, живот је сав од бесмислица једоставног трајања. Најчешћи је страх од самоће, страх од тешке усамљености поред хиљада осмехнутих лица. Не разумем зашто. Усамљеност пружа неограничене могућности истинске медитације, једноставног сусрета са анђелима, величанстврни додир господина Бога у светом сну без ружне журбе. Уметност настаје у тим влажним моментима естетске бистрине, уметност порађа радост. Метафизиком заражени критичар ће ми рећи да сви људи нису уметници, те да мој идеал више наликује на лудост него на трезвено слеђење топле линије живота. Разумем, истина је, али мора да постоји негде нека позитивна девијација, трачак оног вишка весеља што нас преображава у суштински вредно поље титраве масе меса.