C'est beau ça !

Према мом другару хаџи Зорану, мушкарац са научарима на носу привлачи интелектуалке. Рече ми да је коначно дошло време да се у мене загледа баш једна таква. Зашто на пример не би била докторка наука? Стално ме опседају средњошколке, што очигледно није добро ни за здравље ни за џеп јуначки. Истина је да сам поред два аута у дворишту лично без аута, све из еколошких побуда. Живо сам се изненадио када сам после хемиотерапије и једногодишњег опоравка срео прву средњошколку која није питала ни који ауто имам ни да ли сам жењен. Био сам се нагојио као животиња из америчких зоо вртова, а она хоће са мном. Жене су чудна бића. Ех да, заиста би ми која интелектуалка била од помоћи, просто да ми онако отвори очи, каже право у лице: "Човече, време ти је да се жениш! Синдром Петар Пан је врло опасан по човечанство." Не би баш могло да се каже да ја јурим та дивна створења. Појма немам шта их то на мени привлачи, нисам баш неко кога би новине радо ставиле на насловну страну. Када се у огледало погледам, згадим се самом себи. Ваљда ми је зато тешко да се ујутру на миру обријем. Интелектуалка би ми сигурно на овом месту пронашла још који психосоцијални комплекс, објаснила шта се сме а шта сигурно не. Да ли сам довољно храбар да се загледам у психоанализу једне такве интелектуалке? Да, не, можда ако би ми дала - све. Лепо је то, али је ипак само поезија вечна.