Не иде ми се нешто данас у библиотеку, па то ти је! Не могу сат и по да чекам испред како бих после могао да заузмем моје омиљено место. Париз јесте, али библиотечке прилике су такве какве су. Нема бољега чак ни у рају Европке уније. Чекао сам ја некада тако и испред Народне библиотеке Србије, али сам био много млађи, студент тако рећи. Оно није лоше ни код куће, заправо би требало да буде најлепше код куће. Са овом оволиком електроником, могуће је имати све књиге света, читати их на LCD екрану. Ипак, некако је људскије бити међу лепим девојкама и књигама од папира. Волим када је интелектуално бучно у библиотечкој тишини. Мисли се сплићу и синаптички преплићу, додирују са платоноовским сферама идеја. Постоје ли ове или не, није на нама да расправљамо. Они који веле да је философија један шаролики коментар Платонових дела, обрадоваће се Аристотелу. Ја сам се радовао Ернесту Блоху и Спинози, Хусерлу и Емануелу Левинасу, Јанкелевичу и деда Този. Био је мудар мој прадед, тако мудар да су га сви за савет питали. Данас је другачије, данас су сви мудри. Нема пријатеља или непријатеља који ме макар једном није нешто посаветовао, а да га за мишљење нисам питао. "Свачију слушај, своју сматрај!" - мудровао је деда Тоза. Слушам, сматрам, али бих данас да ме баш нико не посматра. Веле неки мудраци да се у самоћи много боље ствара, реченице су некако испуњеније, заобљеније, музикалније. Велики ризик, бојим се тајно, успаваће читаоца!
