недеља, 25. мај 2008.

Осми дан

Нема више стравичности, страва је заборављена категорија стварања света. После друге јутарње кафе, практикујемо само лепе приче. Није важно што је осми дан, није битно што је недеља - дан Господњи. Лаћам се Правописа да проверим црте и цртице. Тек у тој књизи наилазим на стварну страву: Францизи не признају српске црте и цртице, Хрвати се уплашише ВизантОра, Грци не разумеју "куково лето" поред свих својих светих календара. А сви смо из исте ћелије, а сви смо од Адама и Еве, а сви смо бића рајска, а... Како да онда напишем бестселер? Једни сањају о великој продаји сопствених умотворина, други се загрејали за учевни елитизам, трећи пију ракије и "заболе их уво" за свет. Ја бих некако у ону другу групетину, али ме блеј оваца често враћа у праисконе багремаре. Како је багрем једно грациозно дрво, нема у његовим шумама мрака. Без густог мрака, човеку је тешко да се уплаши. Светлост нас је створила, сунцу хвала.