Нема више стравичности, страва је заборављена категорија стварања света. После друге јутарње кафе, практикујемо само лепе приче. Није важно што је осми дан, није битно што је недеља - дан Господњи. Лаћам се Правописа да проверим црте и цртице. Тек у тој књизи наилазим на стварну страву: Францизи не признају српске црте и цртице, Хрвати се уплашише ВизантОра, Грци не разумеју "куково лето" поред свих својих светих календара. А сви смо из исте ћелије, а сви смо од Адама и Еве, а сви смо бића рајска, а... Како да онда напишем бестселер? Једни сањају о великој продаји сопствених умотворина, други се загрејали за учевни елитизам, трећи пију ракије и "заболе их уво" за свет. Ја бих некако у ону другу групетину, али ме блеј оваца често враћа у праисконе багремаре. Како је багрем једно грациозно дрво, нема у његовим шумама мрака. Без густог мрака, човеку је тешко да се уплаши. Светлост нас је створила, сунцу хвала.
