Док је света, биће маште; док је науке, биће њене фантастике. Служећи истини, тражим лепоту једне могуће будућности, паралелни свет филозофа. Сунце је у мојим синапсама, математичка комплексност умножених могућности светског мира, свемирске љубави, слатке стварности открића. Испод црног облака, промичу црвене слике: "Да би преживео, тигар мора да поједе дневно најмање тридесет килограма меса." Издашна у стварању живота, Природа је сачињена од много бестијалних смрти. Понуди ми неко ново тело! Док је крви, биће страшних крвника. Зашто на неким другим планетама не би могло да буде другачије? Зато што се машта стваралаца фантастике пресликава на друге просторе својом историјом трагичности. Сви се дакле жанрови порађају из једног једино могућег: из историјског романа, из повесне приче, из природословног немира Црвенкапице.
