уторак, 04. септембар 2007.

Елита

Владета Јанковић, Леон Којен, Никола Милошевић... Чекај профо, шта ћемо сада са марксистичком естетиком? Хоћеш да ту књигу бацим у корпу за отпатке. Лепо написано, нема шта, али сам некако аутору заборавио име. Све моје колегинице су биле заљубљене у њега. Човек ми чак био комшија, становали смо обојица недалеко од Јужног булевара. Сан ми је био да пишем озбиљне књиге из филозофије као тај профа. Све је ту било на свом месту, перфектно означено, немачки концизно и прецизно. За разлику од других, сада тог профу уопште не виђам на телевизији. Можда баш због оне марксистиче естетике, а можда се оженио каквом млађахном студенткињом, одселио у Америку, Аустралију. Не, није отишао у Кину! Шта би он радио у тој земљи са естетиком? "Елита има да има здрав укус," - понављао би нам често професор Владета Јанковић. Ваљда тај укус помаже добром естети да се дочепа високог политичког положаја. Без здравог укуса, могао бих да будем само председник села од хиљаду сто једанаест душа. Мојом бих малом републиком управљао из неофарбаног, трошног и готово пропалог Дома културе. Оно што је марксистичка естетика подигла, срушио је егоистични снобизам. Амен.