четвртак, 06. септембар 2007.

Стидљивица и песник

Шта гледаш у мене као теле у шарена врата? Па приђи, нисам ваљда људождер, приђи слободно, нећу да те поједем. Волим ја тако слађахне и мале као што си ти. Сеоске опајдаре ће поново о мени свашта, зли језици има разне отрове да пуштају данима, али нека, вала нека, могу сви под прозор да ми пљуну. Знам да ће да кажу да си профукњача, обична дроца коју сам пронашао на неком париском тротоару, али ти их сигурно нећеш разумети. Ти говориш само француски и енглески, тако треба. Какав црни српски, па ни Срби га не говоре исправно и по свим падежима. Није лако пијаном Србину са тако сложеним језиком, веруј ми да није. Не само да се вековима пије шљивовица, него су Германи притисли са пивом, а Амери са цигаретама. О кафи да ти не говорим, ту се број попијених шољица на дан више не броји. Могу да ти кажем да је у Србији љубав на највишој цени, тамо се не зна ко кога јебе. Бићеш ти лепа српска снаша. Са ког си то дошла салаша? Не знам шта ти је, нешто ми се много кријеш иза тога мобилнога телефона. Приђи лепотице, хајде приђи! Гледаш већ сатима лепог човека, тако рећи дасу на добром гласу, не тамо неког дивљег слона без манира и бонтона.