Глупи август

Слови да је август глуп, те је ваљда слична бољка прешла на мене. Како му је ускоро крај, следећи месец ће сигурно бити много паметнији за мене и човечанство. Упознао сам многе лепе девојке у току глупог августа, али се не ожених. Не може се, не сме више овако, мора да се најзад негде баци сидро, то јесте приведе се каквој женској луци овај песнички брод. Како је васионског порекла, чини се да му је пут много дужи. Мислим да сам од пете године опседнут звездама. Видети ноћно небо на селу је прави доживљај. Не знам ко на том месту не би пожелео космички брод за пут ка далеким лепотицама. Хоћу најлепшу!

Изаћи

Изађи! - каже мисао освајатељица, иста она што ћ инфинитива претвара у ђ императива. Прошетаћу се, добро, није важно што ми данас промакао први јутарњи хаику на културном радију. Шта кажеш? Тамо сви само о политици зборе, нема ни к од културе. Није било хаикуа! Одлично, значи нисам ништа пропустио, могу сада на миру да гледам лепе девојке у порно филмовима. Истина је, лепше су девојке у граду, још лепше у библиотеци, али су све оне некако ружно обучене. Хладно је, нема чак наде ни да ћемо михољско лето да доживимо. Ништа од полетних сонета, остаје нам да се у мислима забављамо са несарджајним хаикуом. Не разумеш ме? Мораћу да изађем како бих платио разне рачуне за воду, гас и струју. Могу ја у кући дуго, могу са добрим књигама бескрајно дуго, усамљеност ми прија.

Море батали хаику!

Шта си човече навалио на тај хаику као гладан на киселе јабуке? Имамо ми нашу магичну формулу, нашу сасвим елегантну поетску форму којој чак Јапанци завиде. То ти је баћо мој - сонет. Хаику код нас пишу мала деца, то ти је више за увежбавање руке. Сонет је мало теже саставити, знаш, ваља ту да се пази на риме, све мора да звучи онако по сагласијима језика. Не може сонете свако. Је ли тако? Слажеш се баћо са мном да су сонети некако комплекснији, те да сваки прави песник мора да се на тој формули искуша. Мора да ти признам да сам неке моје "псеудо сонете" из београдских дана негде затурио. Где је то отишло, шта се са њима десило, не могу да знам. Оно јест, сонети нису били прави. Све је визуелно изгледало као да јесте, као оно са европејским хаикуом, али није. Стих је био слободан, никаквих рима, никаквих елегантних естетских формула, ништа. Оно што многи крсте - хаику, ја рађе зовем терцет: стих од три реда. Хаику има нека своја строга правила, за која ме као слободног уметника баш мало заболе. Написаћу ја мој први прави сонет. Да ли ти можебити имаш нешто против? 

Ни мио ни драг

Очигледно је да нисам ни мио ни драг, нисам Миодраг као мој отац. Једноставно имам неко ружно име што није - Пријатељ. Моје је кретање можда зов сонета, изазов баладе, краткотрајна радост какве слађахне и младе. Осмех, кревет, шампањац, чај... Не, ја сам само ружни сан оних који једини знају од чега сам састављен. Поглед у прошлост наликује на свако сећање, поглед на будућност се разликује од сваког пророштва. Садашњост је од "баш ме брига" до "можеш да ми пљунеш под прозор". Хоћу да кажем! Слушај, не мора да ти будем ни мио ни драг, само би било лепо да ми не крадеш радост стварања.

Гладан и жедан

Мале су ствари сваког великог срца, све стане у неколико пољубаца. Нема љубав тајни, продавци играчака воле да се скривају иза наших осмеха. Онима који ме се сећају, поклањам именик појмова. Немам појма како да одговорим! Јесам ли човек? Можебити да сам само ствар изгубљена у галаксији Маока. Између мене и Земље, загледаност у жену. Тамо негде - страст, овде једино и само Ја. Смем ли да се сећам сопствености, бића које је Времену храна? Размишљам, али срце издаје. Има у њеном погледу нечега - нестварног. Није жал за младошћу, једноставно сласт изазова, жар зова живота.

Hélène

Написати љубавну песму као да је љубав стварна! Боже мој, врат јој је тако леп. Моји би прсти радо преко тих рамена. А усне? Ох, боље да не мислим. Прво ме била слагала да се зове Саломе. Тек када смо сишли у Киоск, сетила се свога правога имена. Да ли је право? Није важно, све је већ одавно лаж и привиђење. Колико смо се упознали, а он већ пакује куфере за пут у Праг. Професорка је француског језика у Чешкој. Није важно, нико није савршен. Не знам зашто ме сналазе управо овакве, путујуће. Ја желим најлепшу на свету, желим да је стално у свом граду, стално присутна за мене, стално са мном. Ај, написаћу љубавну песму баш као да ће нам се стварно да догоди љубав. Јелена? Није битно како се зове, свет је привиђење, град - велика варка у коме бела и црна жена исту игру играју.

Ludwig

Колико бих још девојака требао да упознам да најзад напишем роман о Лудвигу? Све причајући о Бетовену, у Београду сам упознао бар једно две. Једна од њих ми је приредила читаву библиографију, е да би мој будући роман о овом великану био довољно документован. На тај начин су и њени пољупци добили мирис старога папира. Жалосно је што јој се у овом тренутку не сећам имена. Сећам се само тих пољубаца испред Филозофског факултета, те једног готово киселкастог укуса Шесте симфоније. Истина је да ме Пети клавирски концерт извукао из многих меланхолија, знам га готово напамет. Извесно је да моје кратко бављење музичком критиком подстакнуто Виолинским концертом. Најлепше ми је са Четвтрим клавирским концертом и Лудвиговим тријима. Истина је да су многи све и свашта написали о Бетовену. Данас је дакле већа храброст написати роман на једном од светских језика о Стевану Мокрањцу или Ватрославу Лисинском, него о оном који добија све битке. Готово све, јер проблем слуха, проблем пољубаца... Само је Ромен Ролан успео да музику преведе генијално у авантуру реченице. На нама је да макар покушамо да му се приближимо. Онда ће, верујем, и музички пољупци бити - слађи.

God is Beauty

Поседујем чудесну меморију толих облина, тачно знам у којем је делу града и када ишетала најлепша истина мојих муцавих надахнућа. Не личим на стари свет, а нови се затурио негде на незаситим берзама флуида без флерта. Почесто опстајем дуго испред њеног погледа, само да би ме приметила као прихватљиво име сласти и части. Шапућем молитву коју је у мени срочио живот. Она зна колико је тешко подићи се из пепела, настати из других зарад лепоте. Поседујем сасвим обичну меморију маштосвета, простора и времена спојених у нризвесно "Ти" пожуде. Лепо је бити страст у граду сласти. Љубав јој је име, лепота закон њене власти.

Не треба ништа дирати

Све је на свом месту. Свет је сав од слика. Нема трагова спрдње, нема пламеника срди, нема мог лика. Окрећем се испод најтежег сећања тражећи мало више свелости. Свуда киша, прогоњено име сунца. Не разумеш? Говорим ти да нисам пустиња, исписујем редове у којима нема песка, а ти би да не разумеш живот. Како не знаш да се радујеш мојој неподношљивости! Сутра ћу да се претворим у срећу. Можеш да се зовеш како желиш, не треба ништа дирати.

no speaKing french

Је л' ти мала знаш да ја волим кад ми даш? Не, она није разумела питање које није на француском језику. Она појма нема шта ли би му све то могло да значи. На пример кревет, не каже се то као код нас. Могу та задовољства на другим местима да се обликују. Ја сам например започео у сењаку. После смо се преселили у собу. Боље да нисмо, затекли нас родитељи. Страшно! Вукао сам ту фрустрацију више од десет година. Сваки пут када би она оно, закључавах врата по четири пута. "Који параноик!" Није драга због твојих, прва ме љубав прогања. Да би ме спасила подсвесне патње, понудила ми сестру у купатилу. Када сам све хришћански и по правилима лепог понашања одбио, вратила се свом бившем. Што ти је Париз, светски куплерај!

Сваштосвет

Вишак килограма - вишак девојака! Више ништа не разумем. Није важно, лепо је у граду светлости бити леп. Све је почело са изласком из болнице, потребом да се обнови организам. Сада је мало теже смршати, али успећу. Ваља прогресивно смањивати храну, завршити на еколошком зрневљу. Збогом масне сармице!

Буђење у 19:50...

Некада је дан као дуги сан. Некада је недостатак сунца као истина загрљаја природе. Некада је бистра мисао као заљубљеност у најлепшу жену на свету. Некада су дуге ноге важније од кратке памети. Некада немам појма шта ми је, ваљда је у првој јутарњој кафи увек превише журбе. Некада су оне лаке ана језику, а ми тешки на делу. Некада заиста не видим да ме сви виде. Некада понављам закон први: никада не бити први. Некада она понавља закон прави: волим када у мој кревет доносеш много сунца. Некада је на Истоку био Запад, љубав је наша одбрана, равнодушност - њихов напад. Љубав.

Хоћу најлепшу на свету!

Понекад сањам прве јутарње кораке: устајање, одлазак у купатило, доручак... Јутро је права мала фрустрација када човек живи сам. Када се живи заједно са вољеном особом, онда она може да устане уместо нас. Може чак да доручкује уместо нас, па ми после само ручамо или вечерамо. Једино што вољеној особи не бих могао да дозволим да ради уместо мене, то је писање, записивање себе у времену и простору. Живео сам са сељанчицама, глумицама, новинаркама и медицинским сестрама, чак сликаркама и пијанисткињама - када добро размислим, будио се поред истрошене манекенке, али немам никаквих искустава са песникињама. Како ли је то пробудити се поред оног који настањује исти литерарни свет? Мора да је неподношљиво. Уместо пољубаца и секса, праште сонети и рондои. Када депресија освоји спаваћу собу, записују се баладе или готички мадригали. Не, заиста, нећу да ми се сан пре устајања претвори у бунило! Душевно најслабији у породици, могао бих да искочим кроз прозор или се удавим у кади.

£ Млого букве ни око чега $

Не може да омаши, и ја сам као мали читао Жекспира. Бого мој, од свих инглешких сењатора, само ми се он допао. Госпођи Ивани Рибникар сам чак дужан остао, ваљало ми је да као студент светске књижевности напишем есеј о сонетима Жекспировим. Не написах, ваљада сам био млого неозбиљан у тим временима. Ово ме наравно није спречило да обрадујем мог врлог другара Жарка Миленића, те избегнем крајњи испит као дипломац. Колико због рата, толико од страха да ћу да завршим на некој од катедри као цењени и уважени доктор упоредне књижевности. Верујте ми, Жекспир ме је научио, боље је бити лепо обучени клошар у Паризу него доктор којекаквих литературних наука усред Београда. Истина је да свако свој "сат и комат" бира, отуд ми прилично жао што се моја баба Милева често у гробу од разочарања обрће. Што се виш€ надаш, то виш€ страдаш.

MCMLXXVI

"Те су године основани Млади фантасти." Жарко Миленић - верни пријатељ из тинејџерских дана открива свој летопис прошлости. Писац као он уљудно поштује глаголска времена. Не признајем владавину Кроноса, зато неучтиво узвраћам да су млади остали и опстали, фантасти мање-више. Свако је нашао себи животну пратиљу, само мене прате белосветске успаљенице. Као међународни љубавник, више селу личим на згубидана. Једно је сигурно, научна фантастика је изашла из свог медиокритетског гета, постоји чак читав телевизијски програм на више језика који јој је посвећен. Мој део научно фантастичног квадранта сам преиначио у филозофски, филозофични, филмозофско-онтолошки. Зашто јесте оно што јесте? Зато што ја јесам.

172 : 7 : 186

"Није живот дан и комат," мудрост је баба Милевина, "треба се надаш у нешто." Када устанем, надам се у прву шољицу кафе. После се некако не бих селио према добитној формули градског превоза. Зашто баш морам свакога дана у библиотеку? Могу да ништа не радим и код куће. Све док нисам пронашао известан број заинтересованих издавача за моје писаније, словило је да ништа не радим. Писање није живот! "Шта сам ја то родила," кукала је пред Богом и светим вампирима госпођа мајка, "шта сам родила!" Господин отац ме чак оптужио да сам сам самцат крив за сопствено рођење. Ето где сам им приредио брак као дух из неког паралелног света, а онда се увукао у генетски код новорођенчета и постао ово што јесам. Фантастично! Позната је ствар да се свакога јутра догађа неко ново рађање. Иницирање свести иде каткада прилично тешко, зато ваљда нада у прву кафу. Не само то, допингујем се ја још коктелом витамина и минерала како би писање било као игра, као шала. Момо Капор се на пример смејао нама уметницима, много се трудимо око лепоте. Он како седне за писаћим столом, напише роман. Није народу до лепоте, него до авантуре, рецимо онога што сам не може да има, не може да оствари. Раскол Платона и Аристотела, Канта и Хегела, налази своје помирење тек у крајњем доживљаваоцу лепоте, авантуре. Каткад ми је можда више до лепоте, а мање до градске авантуре.

Louise Glover

Када час други куцне глувога доба ноћи, живот ми се учини превише лепим. Не могу другачије него да се над њеним облинама дражесним замислим. Не знам зашто се будим баш у то време, можебити због некадашњих ратних мора, ревности стражара и сличних војничких глупости. На том страшном месту, у армији дакле, човек схвати колико међу свим тим официрским и подофицирским идиотима нема шта да тражи. По сили закона, они су једноставно у стању да свакоме упропасте живот. Много година после прве личне страве, будим се у два. Душа ми се опире смраду касарне, окреће се лепоти света. Када би сви пристали на срећу, било би љубави.

Наш филм

Познанства се некада стварају из неке сасвим необичне случајности. Колико су ме пута видели на улици као глумца каквог познатог филма? Глумим само пред сопственом дигиталном камером. Што би се у Буровцу изразили: "Важно је чинити се важним." Одважим се и сам да кажем како сам се годинама играо филмске критике са господином хаџи Зораном. Када нико није смео, он је успео. Као ми јунаци, првоборци слободног новинарства, али нас нешто ових дана заобилазе медаље и министарства културе. Нашли се дуполизи и "грађани покорни" да нам сређују поглед на Европу. Не може то тако! Ако каткада на париским улицама и подсетим коју лепотицу на каквог Бандераса или којег ружнијег, то је само зато што филмска критика мења лични опис. Човек се просто уживи са оним што филмозофира, што чак проузрокује којекакве романе. "Ааа романе читаш," критиковала би ме баба Милева, "то вас у школи уче." Не само да их читам, него чак и пишем. Стављам у њих све необичне случајности најлепших мојих светских познанстава. Сусрет са господином хаџи Зораном на пример. Рекох магичној кутији: "Сезаме отвори се!" Кад тамо, промптно што би се рекло, господин Зоран са својим револуционарним идејама. Питам га да ли му требају клошари из града светлости, а он ће одушевњено: "Баш ми из тог краја недостају сарадници." Једнога ћемо дана сигурно да направимо наш филм. Има Холивуд да црвени од муке што смо га за три стопе превазишли.

Kathy Lee

Није ствар. Онда шта је? Оно што записујем, дакле оно што умишљам у мојим мислима без мишљења. Сасвим нешто лепо, колико да се неурони смире и синапсе одморе од света. Излазим у сан, улазим у дан, само њу видим као сунце. Зашто је таква? Зашто би да је никаква када можемо заједо од маште до урнебеса? Тишина. Само још једна прљава игра у бескрајном Законику. Немогуће, лажи нису никда биле слатке. Свет је од стварања и растварања једних у другима. Када журба постане навика, живот се негде изгубио у журби. Није биће! Онда ко је? Недомишљена мисао непотрошиве невиности.

Kathy Ash

Има да напишем причу у којој све пуца од љубави са Кети, Катариницом нашом из белога света. Има да се посебно потрудим око епитета. Стилисти кажу да превише епитета шкоди тексту. Они сигурно појма немају да епитети подижу апетит на охохо висину. Не само апетит! Сећам се још увек моје прве наставнице књижевности - Драгице. Она је над мојим епитетима свршавала, имао сам све саме петице. Дабоме, негде у то време нисам никако схватио шта би свршавање могло да представља за једну женску особу мршавог осмеха. "Пиши једноставно," говорио је господин Миодраг Николић, "тако ће бар већина света да те разуме." Ако сви пишу љубавна писма Кети, зашто ја да се трудим око истог? Написаћу јој причу. На почетку има да стоји: посвећено лепшој од лепоте - Kathy Ash. Још док сам био као сав остали свет, волео сам овакве живуљке. Нешто касније, у гимназији града Свилајнца, постојала је једна девојка из старијих разреда слична мом моделу из снова, али се никада нисам одважио да јој приђем. Да због љубави завршим на Голом отоку у Титославији, то никако! Човек мора да нађе себи неки унутрашњи мир, ја сам га ваљда пронашао у песничком немиру. На несрећу, Кети чак не воли ни скупе крпице. Стално је виђам голу! "Не претеруј са знацима узвика," говорила ми је наставница Драгица, "то квари лепо писање." Како лепо да пишем када сам заљубљен у порно звезду? Немогуће.*

Размишљање у четрнаест и десет

Моја породица је сва сачињена од себичних лица. Себичан сам сигурно и сам, ни за шта боље не знам. Не, ратовати није тешко. Чини се да ратовао нисам сопственом грешком. Себичан у суштини, нисам желео да се предам националној себичности. Сада је прилично касно да се од себичности браним страсно.

Нешто се у мени буни

Што ли је модерној технологији баш толико стало до комплексне једначине мојих синапси? Новац је најизвеснија мотивација, једноставно сам неспособан да видим било шта друго. Када прљавој моћи представиш нови свет, они учине све да га претворе у нешто потпуно немогуће, у след неостваривих промена стања колективне свести. Оружјем убеђују потрошаче да ништа не треба мењати на силу. Овако им је најбоље, те би и моја потрошња раја морала да поштује баш њихове законе берзе. Када тога нема, заводе санкције или бомбардују. Када тога нема, кажу да ћемо имати читав свет као они како би нас приволели да мислимо њиховом главом. Многи су Французи схватили ову тужну игру, али даље од протесних колумни се не може ићи. Зло има неограничену власт, добро тек - наду.

Касандра синдром

Понекад ништа не разумем. Речи се мешају са бројкама, храброст ме издаје, живот би са животињама свемира. Заиста сам од оних који жељно очекују сваки пријатни тренутак. Мајка ми упорно препричава приче из света мртвих, она је као некаква готичка вештица између сећања света и зиме живота. Патим од њених легенди, одвише сам у титравој материји стварања да бих већ сада играо коло са прецима. Живост црпим из бројева дељивих са самима собом и са јединицом. Синестезија, ништа мање од љубави светог дана, синестезија. Нешто у мени је против великога праска, неко у мени види Време као светли круг у пресеку сфера паралелних светова. Може ли оно што у измишљеном јесте да постане било чије јество? Понекад ме нико не разуме.

x + y = xxx²

Нико да се проналаска прве реченице сети. Ко је и када изрекао? Тако и ја, појма немам одакле свим јунацима право да кажу оно што записујем. Једноставно су ту, негде између душе и стрепње, измешани са мојим личним страховима, мојим недоличним надама. Не каже се то тако! Не изговара се никако, једноставно ме одабирају у моментима највеће сложености бића, онога тренутка када постајем савршено ружан. Предам им се, не могу да не будем оно што би они желели да постану. Неурони и синапсе се спајају са милијардама извесних судбина, свемир је сав од интелигентних бића, сав од неутаживих нагона безграничне љубави.

Као на телевизији...

Замислите сада, нема ничега на Месецу, баш ничега. Мислим, човек америчке лажљиве корпуленције тамо није био. Играло се холивудско позориште пред камерама у некој америчкој пустињи. Одличнно се играло, за БИТЕФ, за позоришни фестивал у Авињону, зар не? У то време нисам поседовао телевизијски пријемник, кумио сам и молио мог деда Добривоја да ме пусти да идем брату од тетке Јовану како бих тамо успео да нешто видим од те представе. На моју несрећу, Јовану је у то време био покварен телевизор. Нисам дакле чуо оно: "Ово је мала лаж за Сједињене Америчке Државе, али велика за човечанство." Неки веле да је после Реган постао прдседник како би се политички етаблишмент и центри моћи захвалили Холивуду за велику превару. Добити специјални рат, то је као добити рат. А да све не би било глатко и слатко, сетили су се за Аполо 13. "Хајде сада да свету мало приредимо игру страха и стрепње," рекао је режисер, "ненормално је да Америка буде без проблема када их сви имају." Дабоме, хепиенд обавезује... Замислите сада!

The game

Они кажу "гејм" за нешто што је код нас само игра. Играчка-плачка, јер они у том свом "гејм" појма немају да се може играти и без новчаних улога, без кладионица, без допинга, без претње видљивим и назови невидљивим бомбардерима. Њихов "гејм" укључује лаж као облик поштења, скандал као безобличност катарзиса, добитак као једини могући начин самоостварења. Велесила као велеилузија, дакле, зато што је само њихов капитал оно што остатак света чини сиромашним. Покршише, попалише, посвађаше, поделише, поубијаше зато што зову "гејм" оно што је код нас одавно само и једино - игра.

 

Човек мора да зна

Нисам их све заборавио, још се сећам мале слатке Александре. Нешто ми каже да на свету не може да буде две милијарде Александри. Мора да је сада негде у Немачкој, мајка јој је била тамо отпутовала за својом новом великом љубављу. Она јој се ваљда после придружила. Мислим да је тако било. Мислим? Човек мора да зна шта му се то креће по неуронима, које се слике света кондензују на синапсама. Схватио сам да је Александра опстала жестоко се борећи против хиљаду разних белосветских познаница. Она можда појма нема да је негде у неком париском свету својеврсна звезда, она је очигледно све заборавила. Јесте, мој надражи фото апарат је остао код ње, али то данас апсолутно ништа не значи. Данас сви митраљирају разним дигиталним играчкама и којекаквим мобилним телефонима. Човек мора да зна да је данас усликан најмање сто пута у току дана. Ноћу се сликају само пијане "цаве" или друге неке курвице у бестежинском стању. Александра је била поштена, изузетно лепа Београђанка из високог друштва. Колико високог, нисам успео да измерим. Да ли је остала поштена, не могу да знам. Човек мора да зна да поштени данас тешко опстају. Ја на пример знам да ме Александра заборавила у том свом новом иностранству, жене врло брзо заборављају уметнике. Истина да је за време наше београдске идиле била непревазиђена лолита, но данас се сигурно за све она пита. Човек мора да зна да лепа жена учини све да буде увек у праву. Нема ту боже помози, Александра воли да живи на високој нози.

Светлост као откриће сна

Веле да је ватру боговима уграбио Прометеј да би је поклонио људима. Ваља ли се стварно чувати ватре? Две недеље сам у болници преживљавао преко четрдесет степени. Чудио сам се тишини оних који највише знају, недостатку објашњења. Тако је са повишеном температуром зато што никако другачије не може да буде, једноставно нема чуда. Сањаш у боји, производиш неку плаву стрепњу. Оно са прометејском игром са атомима и може да прође као нова прича, али не и атомска бомба. Знали су одлично богови зашто су казнили Прометеја, знао је и доктор Оливије зашто ништа не сме да ми се каже. Једнак сам људској радозналости, мој сан је да све знам. Моје сазнање је да још ништа нисам научио! Тужно је, негде се поново сусрећем са Сократом, дакле са Платоном, дакле са поезијом у филозофији. Тужно је... 2rπ = T = 2t'π

Set freedom free!

Она посвуда лепа, а ја пастух. Ружно је рећи да лето производи руралне митове и урбане легенде. Нешто од тих прича се измеша са стварношћу. Онда човек и не зна сања ли или га је сунце ударило у главу. Ех да, сви смо ми у једном моменту животињски расположени доњим делом бића. Када се томе дода количина испијеног пенушавог хладног пића... Како се оно зваше мала што ми је дала? Има неко блудно домородачко име из времена Гала. Никада ми драже није било што сам негде у неком делу њених еротских снова - странац. "Никада не веруј странцу", певала је у време своје најлепше младости Ким Вајлд. Сада ја певам њој да је странац најбољи еротски знанац. Тамо где престају све обавезе, започиње слобода. Set freedom free, па макар и у кревету.

4x+1

Како другачије и где? "Свет је овај тиран тиранину", ту се више ништа не може. Имам пријатеље што мојим осмехом под бришу. Мојим погледом дезинфикују прљаве мисли. Ја сам од оних што ништа нису, то јест увек јесу оно што се другима чини да би требали да буду. Припадам многим судбинама зато што сам без судбине. Да сам у Индији, звали би ме парија. Да сам у Енглеској, зарађивао бих као дворска луда стварајући нека нова чуда. Како сам у Француској, сањам мој први кадрил са најлепшом плавушом на свету. Није важно, мој пријатељи ће већ наћи неку пошалицу да ме отерају у свету тишину. Где је нереч од Њега, љубав се записује великим словом. Желим да знам!

UT8 и тако то и оно

Догађа се нешто лепо у најбољем од свих светова: свакога дана могу да се директо обраћам мојим омиљеним читаоцима. Веле да у малој Америци има оних који зарађују прилично преко јавних електронских дневника. Ако људи имају стварно, али стварно шта да кажу, онда је то сасвим добро. Најбогатији људи на свету су нас обрадовали многим играчкама само да би се још више обогатели. Замишљам Аристотела за рачунаром, мислим да би се лепо снашао. Што се Платона тиче, ту нисам баш сигуран. "Прва љубав заборава нема," тврде балкански народи; не заборављам ни Платона ни Аристотела, мада ми је Хусерл некако више прирастао за душу. Било би сјајно када би са свима њима могли да се сретнемо у некој вишој димензији, не само преко неурона, синапси или хипер синапси. Индијска митологија иде прилично далеко, могу се у њиховим причаријама наћи сусрети са онима из бивших и из будућих живота. На несрећу, немају Индијци много смисла за трговину као мали Амери, иначе бисмо већ имали машину за прелазак у ту вишу димензију. Поставио бих многа мудра питања Аристотелу, а и онај што је машину измислио би оплодио своје електронско богатство.

Кромањонац и манекенке

Не идем у биртију, а ни кафана ме не привлачи. Моје једино место обесвешћавања је велика библиотека. Међу мноштвом књига, секунде се чине дужим, а милисекунде готово наликују на вечност. Студенткиње обично дуго загледају дугокосог Кромањонца за рачунаром, а неке се чак усуде и да приђу. Ословљавају ме са господине, појма немају да сам негде у неком делу несвести чак много млађи од њих. Пре шок собе и шок терапије сам обично читао, бавио се филозофијом и поезијом. Данас не излазим из мојих романа, капитализам обожава производе духа што речи претварају у новац. Издавач је чак у стању да отворено каже да дело уметнички ваља, дакле лепо је, али како не може довољно да заради... Размишљам тако дуго у великој библиотеци о великим идеалима великог Кромањонца. Не опири се никада нетакнутој лепоти, али буржоазија ме упорно убеђује да се од лепоте не живи. Не идем у биртију, понекад са каквом манекенком у бар најближи библиотеци. Волим да имам визуелни контакт са мојим јединим правим местом обесвешћaвања.

Уметност

Тешко је са овога места не видети светлост бића. Мистичност ослобађа новца. Негде између осећаја лепоте и стрепње, чај без шећера. Претворио сам се у записивача журби, можда у потајног играча жмурки. Свет се сакрио, свет се крије, лепота. Покушавам да се изједначим са савршенством, моје тајне су и Његове. Сунце, месец, реке, нека дивља ведрина испред слике злоупотребљеног Да Винчија. L'esprit nuisible, свеједно покушавам да се сетим линије најлепших ногу виђених у Паризу, срце ми убрзано куца пред осмехом обојене Африке, топла мала Азија ми поклања свој последњи хаику, машту светског мира прва је кушала Индира. Волим људски род зато што покушава из све снаге да не буде - животиња.

Изаћи у свест...

Изаћи у свет! Французи питају: "Зашто N пишете наопачке?" Зато што ви појма немате да је то од Исуса. Изаћи у стварност. Ако не ногу да стварност променим, како да се променим? Тако што ћете ви најзад да научите да поштујете свет. Није он ваша прћија. Изаћи у истину. Чудесно, од оног N написаног наопачке, чудовишна ауторефлексивна стварност. Када сам дошао из библиотеке, био сам гладан као вук. Када сам се најео као стока, придремало ми се. Када сам се пробудио, ваљало ми је изаћи у свест.

Шта је уствари стварност?

Собосликар ме подсећа на уличне мајсторе графита. Каже да ми од речи нисмо боја, наши се неурони другим синапсама красе, суперсинапсама скривеног свемира. Онај што разгледа трагове фотона, невидљив је пред издавачима. Онај што слика кругове и кружиће времена, не допада се галеристима. Стварност је дакле оно што ти други заповеде да будеш? Не, ништа нисам, нико ме не разуме! Никоме не припадам. "Срце ми је пуно бола, пуно туге." Опијам се музиком загледан у влажне отиске свеже стварности собосликара.