Човек мора да зна

Нисам их све заборавио, још се сећам мале слатке Александре. Нешто ми каже да на свету не може да буде две милијарде Александри. Мора да је сада негде у Немачкој, мајка јој је била тамо отпутовала за својом новом великом љубављу. Она јој се ваљда после придружила. Мислим да је тако било. Мислим? Човек мора да зна шта му се то креће по неуронима, које се слике света кондензују на синапсама. Схватио сам да је Александра опстала жестоко се борећи против хиљаду разних белосветских познаница. Она можда појма нема да је негде у неком париском свету својеврсна звезда, она је очигледно све заборавила. Јесте, мој надражи фото апарат је остао код ње, али то данас апсолутно ништа не значи. Данас сви митраљирају разним дигиталним играчкама и којекаквим мобилним телефонима. Човек мора да зна да је данас усликан најмање сто пута у току дана. Ноћу се сликају само пијане "цаве" или друге неке курвице у бестежинском стању. Александра је била поштена, изузетно лепа Београђанка из високог друштва. Колико високог, нисам успео да измерим. Да ли је остала поштена, не могу да знам. Човек мора да зна да поштени данас тешко опстају. Ја на пример знам да ме Александра заборавила у том свом новом иностранству, жене врло брзо заборављају уметнике. Истина да је за време наше београдске идиле била непревазиђена лолита, но данас се сигурно за све она пита. Човек мора да зна да лепа жена учини све да буде увек у праву. Нема ту боже помози, Александра воли да живи на високој нози.