Хоћу најлепшу на свету!

Понекад сањам прве јутарње кораке: устајање, одлазак у купатило, доручак... Јутро је права мала фрустрација када човек живи сам. Када се живи заједно са вољеном особом, онда она може да устане уместо нас. Може чак да доручкује уместо нас, па ми после само ручамо или вечерамо. Једино што вољеној особи не бих могао да дозволим да ради уместо мене, то је писање, записивање себе у времену и простору. Живео сам са сељанчицама, глумицама, новинаркама и медицинским сестрама, чак сликаркама и пијанисткињама - када добро размислим, будио се поред истрошене манекенке, али немам никаквих искустава са песникињама. Како ли је то пробудити се поред оног који настањује исти литерарни свет? Мора да је неподношљиво. Уместо пољубаца и секса, праште сонети и рондои. Када депресија освоји спаваћу собу, записују се баладе или готички мадригали. Не, заиста, нећу да ми се сан пре устајања претвори у бунило! Душевно најслабији у породици, могао бих да искочим кроз прозор или се удавим у кади.