Море батали хаику!

Шта си човече навалио на тај хаику као гладан на киселе јабуке? Имамо ми нашу магичну формулу, нашу сасвим елегантну поетску форму којој чак Јапанци завиде. То ти је баћо мој - сонет. Хаику код нас пишу мала деца, то ти је више за увежбавање руке. Сонет је мало теже саставити, знаш, ваља ту да се пази на риме, све мора да звучи онако по сагласијима језика. Не може сонете свако. Је ли тако? Слажеш се баћо са мном да су сонети некако комплекснији, те да сваки прави песник мора да се на тој формули искуша. Мора да ти признам да сам неке моје "псеудо сонете" из београдских дана негде затурио. Где је то отишло, шта се са њима десило, не могу да знам. Оно јест, сонети нису били прави. Све је визуелно изгледало као да јесте, као оно са европејским хаикуом, али није. Стих је био слободан, никаквих рима, никаквих елегантних естетских формула, ништа. Оно што многи крсте - хаику, ја рађе зовем терцет: стих од три реда. Хаику има нека своја строга правила, за која ме као слободног уметника баш мало заболе. Написаћу ја мој први прави сонет. Да ли ти можебити имаш нешто против?