Касандра синдром

Понекад ништа не разумем. Речи се мешају са бројкама, храброст ме издаје, живот би са животињама свемира. Заиста сам од оних који жељно очекују сваки пријатни тренутак. Мајка ми упорно препричава приче из света мртвих, она је као некаква готичка вештица између сећања света и зиме живота. Патим од њених легенди, одвише сам у титравој материји стварања да бих већ сада играо коло са прецима. Живост црпим из бројева дељивих са самима собом и са јединицом. Синестезија, ништа мање од љубави светог дана, синестезија. Нешто у мени је против великога праска, неко у мени види Време као светли круг у пресеку сфера паралелних светова. Може ли оно што у измишљеном јесте да постане било чије јество? Понекад ме нико не разуме.