Шта је уствари стварност?

Собосликар ме подсећа на уличне мајсторе графита. Каже да ми од речи нисмо боја, наши се неурони другим синапсама красе, суперсинапсама скривеног свемира. Онај што разгледа трагове фотона, невидљив је пред издавачима. Онај што слика кругове и кружиће времена, не допада се галеристима. Стварност је дакле оно што ти други заповеде да будеш? Не, ништа нисам, нико ме не разуме! Никоме не припадам. "Срце ми је пуно бола, пуно туге." Опијам се музиком загледан у влажне отиске свеже стварности собосликара.