172 : 7 : 186

"Није живот дан и комат," мудрост је баба Милевина, "треба се надаш у нешто." Када устанем, надам се у прву шољицу кафе. После се некако не бих селио према добитној формули градског превоза. Зашто баш морам свакога дана у библиотеку? Могу да ништа не радим и код куће. Све док нисам пронашао известан број заинтересованих издавача за моје писаније, словило је да ништа не радим. Писање није живот! "Шта сам ја то родила," кукала је пред Богом и светим вампирима госпођа мајка, "шта сам родила!" Господин отац ме чак оптужио да сам сам самцат крив за сопствено рођење. Ето где сам им приредио брак као дух из неког паралелног света, а онда се увукао у генетски код новорођенчета и постао ово што јесам. Фантастично! Позната је ствар да се свакога јутра догађа неко ново рађање. Иницирање свести иде каткада прилично тешко, зато ваљда нада у прву кафу. Не само то, допингујем се ја још коктелом витамина и минерала како би писање било као игра, као шала. Момо Капор се на пример смејао нама уметницима, много се трудимо око лепоте. Он како седне за писаћим столом, напише роман. Није народу до лепоте, него до авантуре, рецимо онога што сам не може да има, не може да оствари. Раскол Платона и Аристотела, Канта и Хегела, налази своје помирење тек у крајњем доживљаваоцу лепоте, авантуре. Каткад ми је можда више до лепоте, а мање до градске авантуре.