Кромањонац и манекенке

Не идем у биртију, а ни кафана ме не привлачи. Моје једино место обесвешћавања је велика библиотека. Међу мноштвом књига, секунде се чине дужим, а милисекунде готово наликују на вечност. Студенткиње обично дуго загледају дугокосог Кромањонца за рачунаром, а неке се чак усуде и да приђу. Ословљавају ме са господине, појма немају да сам негде у неком делу несвести чак много млађи од њих. Пре шок собе и шок терапије сам обично читао, бавио се филозофијом и поезијом. Данас не излазим из мојих романа, капитализам обожава производе духа што речи претварају у новац. Издавач је чак у стању да отворено каже да дело уметнички ваља, дакле лепо је, али како не може довољно да заради... Размишљам тако дуго у великој библиотеци о великим идеалима великог Кромањонца. Не опири се никада нетакнутој лепоти, али буржоазија ме упорно убеђује да се од лепоте не живи. Не идем у биртију, понекад са каквом манекенком у бар најближи библиотеци. Волим да имам визуелни контакт са мојим јединим правим местом обесвешћaвања.